TRANZICIJA

Blaga pojava, vitki stas i melodični glas Marijane Rakićević ničime ne nagoveštavaju ono što stvara njena ruka: jedan uznemirujući, katkad i zastrašujući svet. U odgovoru na pitanje zašto je to tako, ne vredi se oslanjati na opšta mesta i pozivati se na neki astrološki, psihološki ili bilo koji unutrašnji dualizam autorke. Možda je za početak bolje neposredno, nezavisno od nje same, istražiti taj svet neobičnih bića koja naseljavaju njene crteže. Iako na prvi pogled često jeziva, ona, međutim, nisu preteća u odnosu na posmatrača, već pre deluju okrenuta sebi, zaokupljena hudom srećom sopstvenih muka i izobličenja. Majstorstvo Marijaninog crtačkog umeća dodatno ih „objektivizira“, pa im se može prići sa radoznalošću i saosećanjem. Inače pomodna reč „tranzicije“ više im odgovara od „mutacije“ i „metamorfoze“, jer se ispod deformisanosti tih stvorenja oseća izvesna svrha koja, međutim, ni za njih same, ni za posmatrače, nije jasna i osvešćena. Ta bića kao da se i sama pitaju jesu li dosegla svoj cilj, da li je njihova sadašnja forma ispunjenje njihovog smisla. Ali, za posmatrača ovih dela najvažnije je da je Marijana postigla svoj stvaralački cilj, otelotvorila harmoniju između sebe i svojih nacrtanih čeda, ostavljajući gledaoca da se, ako želi, i dalje pita koliko god mu drago.

Beograd, 14. april 2022.
Oliver Tomić