Maska za spavanje
Bezuspešni pokušaji dovode samo do gužvanja posteljine, ali san nikako da dođe. Kao riba koja se nije uplela, već se predugo praćaka na obodu mreže snova, uranjam i nanovo se vraćam na površinu nedefinisanog limba između sna i jave. Realnost bi trebalo da smeni fikcija ali slike, koje sam do malopre gledao, izazivaju čudan efekat. Nisam siguran da li mi smeta ili samo bezuspešno pokušavam da potisnem užasavajuću zavisnost do koje su me dovele. Neverovatno kompleksne, slojevito postavljene imaginacije prolaze jedna pored druge, mešaju se i ponovo dele kao ogromni organizmi. Jedna stvar me dovodi do čudnog stanja zbunjenosti i neverice: nekoliko puta pregledao sam sve što je autorka poslala ali krug u kojem se kreće moje posmatranje postaje veoma prijatna mebijusova površina, ona koja nakon savijanja nema dve već samo jednu ravan. I u toj ravni, kroz koju mogu beskrajno dugo da se krećem i da nikad ne pronađem ni početak ni kraj, lebde slike. Neke prolaze pored, druge su nepomične ali pojedine me doslovno bace unazad – u trenutku dok prolaze kroz mene.
Ili sam ja prošao kroz njih? U principu to bi trebalo da bude ista stvar ali mebijusova ravan jeste veoma neobično mesto.
Ne buni me moja pozicija jer, što se mene tiče stojim nenormalno – normalno. A kako stoji ostatak sveta? To mi uopšte nije važno. Ono što jeste važno jesu moji pokušaji da finalizujem prijem informacija – jer taman kad pomislim da sam otkrio sve poruke, sakrivene unutar sveprisutne mreže, iz nekog otvora promoli se neka nova tajna. Kad rešim da tajne ostavim na miru progone me uskovitlani objekti od kojih nastaju ogromni trodimenzionalni anaglifi. Zašto odjednom u dvodimenzionalnom prostoru beskonačne ravni slike prelaze u nov oblik, zašto ravan papira nestaje i ustupa mesto formi. Postepeno shvatam da sam prošao “onu” granicu, i da u prostoru samo moje fikcije crteži nisu prešli u iluziju već postaju nešto novo. Sad su pravi objekti koje ne želim samo da gledam – želim da zažmurim i prstima prođem svaku novu nepoznatu formu, nastalu od poznatih dvodimenzionalnih crteža.
I dalje imam utisak da mi autorka nekako podmeće, kao da neprekidno dodaje neke druge i uzima pojedine slike.
Više nisam siguran koje pokrete sam izveo voljno a na koje sam primoran. Samom sebi postavljam još jedno pitanje: odakle dolazi ta opijenost, kakva je to materija koja mesi moju svest i izaziva efekat marionete čije niti pokreće nevidljivi lutkar? Prijatna jeza kovitla površinom kože dok ruka kojom pokušavam da protrljam oči upada u čudno meku materiju. I sad je sve jasno: začaranost je posledica toga što mi glavu i lice prekriva paučinasta materija čije niti, gle čuda, imaju formu maske za spavanje.
Svejedno, još uvek ne želim da se probudim!
Milan Živković